Da li ste nekada osetili zadovoljstvo zbog toga što je drugu osobu snašla neka nesreća koju je prema vašoj oceni „zaslužila”? Ako jeste, onda ste osetili osećanje zluradosti.
Kao što kaže sama reč, zluradost označava radovanje, zadovoljstvo zbog toga što se nekom drugom desilo neko zlo.
Zluradost se ubraja u moralna osećanja zbog toga što je povezano sa idejama dobra i zla, procenom da je neko dobar ili loš. Zluradost jeste izraz neprijateljskog odnosa prema nekome ko je prethodno procenjen kao loš ili zao čovek.
Od malih nogu smo izloženi raznim pričama, bilo kroz literaturu, bilo kroz filmove, u kojima se na vrlo pojednostavljen način predstavlja borba dobra i zla. Arhetipski obrazac je sledeći: zla osoba ili sila nepravedno ugrožava dobru, ali nedovoljno moćnu osobu, što kod nas izaziva nezadovoljstvo, nakon čega se pojavljuje neka moćna dobra sila ili osoba, koja pomaže žrtvi i čini na kraju da pravda pobedi. Kada spasilac na kraju pobedi agresora, kod čitaoca, gledaoca ili publike nastaje osećanje katarze, razrešenje tenzije zbog dominacije zla i zadovoljstvo zbog pobede dobra. Deo doživljaja je zluradost prema poraženom agresoru.
Problem sa ovakvim idejama dobra i zla nastaje onda kada se one prenesu u međuljudske odnose. Ljudi veoma subjektivno procenjuju sebe i druge, doživljavajući sebe kao dobre, pripisujući pokvarenost i zle motive drugima. U tome im pomažu tračevi koji „dokazuju” da su iza socijalne maske dobrote koju nose, drugi zapravo loši i zli.
Zluradost je izraz neprijateljskih osećanja, kao što su zavist i mržnja, i u manjoj meri, prezir. Ova osećanja su rezultat procene da je drugi loš ili zao, zbog čega se prema njoj oseća antipatija, to jest protivosećanje. Polazeći od toga da svet mora da bude pravičan, osoba se loše oseća kada vidi da je drugome koga procenjuje kao zlog, dobro, a dobro se oseća kada vidi da mu je loše.
Na našim prostorima je osećanje zavisti glavna podloga za zluradost.
Zavist može da bude prepoznata kao takva kod onoga ko je oseća, ali veoma često je nisu svesni ljudi koji je osećaju. Ono čega su svesni jeste da ih neko „jako nervira” iako ne znaju da objasne zbog čega. A logika zavisti jeste: „Onaj ko je veoma dobar je mnogo bolji od mene, što znači da sam ja mnogo lošiji od njega – a to nije fer.”
Zato ljudi koji zavide tuđi uspeh pretvaraju u bolno i nepravedno doživljavanje vlastitog neuspeha. Zavist ih motiviše na smanjenje razlike između njih i uspešnog, uglavnom tako što se odlučuju da je lakše obezvrediti tuđi uspeh, nego se potruditi da se postigne svoj. Zato je posrnuće uspešne osobe razlog za zluradost.
Kako zluradovanje više govori o onome ko ga oseća, nego o onome prema kome se oseća, ono je dobar razlog za lično preispitivanje koje može da vodi ka ličnom napretku.
Autor: Zoran Milivojević
Izvor: politika.rs
