Da li sreću možemo birati? Žene koje nemaju kud.

0

Sreća je za mnoge tabu tema. Većina živi život koji “mora”,  zbog “ovog” ili “onog”. Svako ima svoje probleme sa kojima se nije lako izboriti. Stefan Simić piše o sve učestalijoj pojavi o kojoj znaju skoro svi ali slabo ko se usudi da priča ili se uvek vešto ti problemi gurnu pod tepih.

 

Tako mi je žao žena koje nemaju kud…

Nemaju ništa svoje da bi započele život odvojeno, a u brakovima su večite žrtve ljubomore, ucena, pretnji.

Premlade su da bi se predale, prestare da bi započele nešto novo. Nisu ni tamo ni ovamo. Godinama žive dvostrukim životom, u strahu da konačno preseku i odu…

Isplakale su more suza, preklinjale, molile, ali ništa nisu uspele da promene. Pred njima je sve veći zid i sve manja mogućnost da ga preskoče i započnu nešto svoje.

Najgore je što u njihovim vezama nije ništa više iz ljubavi. Najgore je što možda nikada nije ni bilo prave ljubavi. Samo svađe, poniženja, omalovažavanja. Samo nove zabrane i ograničenja koja ubijaju svaku želju za životom.

Koliko je samo takvih sudbina koje nemaju kud, nego moraju da ćute i trpe. Koliko samo anđela ugušenih u sitničavosti i kukavičluku. Koliko samo zanosa i lepote sahranjeno zbog ispraznosti i ljubomore nekakvih idiota…

A ljubav? Kako to samo smešno zvuči iz njihove perspektive…

Kao da gladnom mašeš kesom punom hrane…

Kao da gluvom crtaš simfoniju…

Posmatraju sebe kako tonu iz dana u dan, proklinju sudbinu koja ih je okovala u kavez iz kog ne mogu da izađu. U njima je presečena svaka mogućnost bekstva, ugašena šansa da budu nešto drugo. Prepuštene su na milost i nemilost svojim muževima koji, svaki na svoj način, otaljavaju svoju životnu priču.

Dokle će ih trpeti? Zbog čega? Kako?

Ni same ne znaju, znaju samo da su žestoko prevarene i da su u tim vezama izgubile ono najvrednije što su imale…

Izgubile su dušu, volju za životom, svežinu i lakoću mladosti, zavodljivost pri svemu što rade, veru, nadu i optimizam kojim su do juče zračile…

Kako će to da nadoknade? Ko će to da im vrati?

Muževi sasvim sigurno ne. Možda filmovi, knjige, šoping, maštarije kojekakve, a verovatno ništa od toga.

Tu su i deca. Najveća radost i najveća nesreća. Deca koja su sve manje deca, a sve više ljudi koji grabe svojom stazom i sve manje mare za porodicu, kuću, majčine suze.

Tako mi je žao žena koje nemaju kud…

 

autor: Stefan Simić

 

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.